План смена: 04.07. - 11.07.2010.

11.07. - 18.07.2010.

18.07. - 25.07.2010.

25.07. - 01.08.2010.

Цена осмодневног боравка у кампу је 450€.

У цену спадају: 7 ноћења у хотелу, храна, рад са стручњацима, тестови, изнајмљивање терена за ...]]> Први интернационални летњи фудбалски камп у Аустрији, у сарадњи са Министарством за спорт Републике Србије и Министарством за дијаспору Републике Србије, биће одржан у планинском селу Аксамс (покрајна Тирол) од 04. јула до 01. августа 2010. године, за узраст од 6 до 16 година). Рад у кампу биће вршен по програму сачињеном од стране Љубише Тумбаковића, Мирослава Козоморе и професора београдског факултета за спорт и фискултуру др. Зорана Пајића.

План смена: 04.07. - 11.07.2010.

11.07. - 18.07.2010.

18.07. - 25.07.2010.

25.07. - 01.08.2010.

Цена осмодневног боравка у кампу је 450€.

У цену спадају: 7 ноћења у хотелу, храна, рад са стручњацима, тестови, изнајмљивање терена за тренинг, боравак у кампу, итд.

Гратис од стране организатора сви учесници добијају: 2 дреса + 2 шорца + торбу за копачке + тренерке за тренинг + диплома + извештаји (резултати)  спроведених тестова.

У  оквиру кампа биће одржано и пар такмичења и мини макси турнира.

Шансу за обуку у кампу имају такође и тренери који раде са млађим категоријама.

Информације и пријаве на:

Милован Пантић : +43/664 180 73 44

или на: minimaxicamp@gmail.com

Што се нас тиче, ствари теку својим стандардним током и радимо као и до сада.

Много више дешавања је било у кровној организацији  српских клубова у Аустрији, “Савезу Срба у Аустрији”. Након много преговора, пребацивања лопте из једног дворишта у другу и сличних радњи, коначно је у фебруару изабрано ново руководство савеза на челу са Драгишом Васиљевићем из СК “Кнез Лазар” из Гмундена. Извршено је још пар персоналних промена а поједини су ...]]> После дужег периода нашло се мало времена за још једно блог писање, прво у години 2010-ој,  у којој се, за сада, осим више катастрофалних земљотреса није десило ништа битно.

Што се нас тиче, ствари теку својим стандардним током и радимо као и до сада.

Много више дешавања је било у кровној организацији  српских клубова у Аустрији, “Савезу Срба у Аустрији”. Након много преговора, пребацивања лопте из једног дворишта у другу и сличних радњи, коначно је у фебруару изабрано ново руководство савеза на челу са Драгишом Васиљевићем из СК “Кнез Лазар” из Гмундена. Извршено је још пар персоналних промена а поједини су  успели да задрже своје “фотеље”.

Ове промене саме по себи нису ништа спектакуларно нити су изабрана лица месије које треба да спашавају савез из јаме у којој се тренутно налази. С обзиром на то да је та јама копана годинама, тешко је очекивати промене преко ноћи.

Вредна помена је ипак визија г. Васиљевића да се он не задржава превише на челу савеза, већ да тражи за то адекватне и школоване људе. Овде коначно долазимо до потеза, који се већ дуже време заговара од стране појединаца (укључујући и мене), а то је да се вођење савеза препусти људима са већим степеном образовања, који ће “Савез Срба у Аустрији” али и српски народ који живи овде да представљају на најбољи могући начин.

Проблем је свакако у томе да је већи део српског народа овде потпуно изгубио патриотске осећаје па тако и тзв. “српска елита” у Аустрији. “Српска елита” овде постоји, питање је само колико је дотична спремна да се обавеже да ради, за добробит свог народа, волонтерски односно бесплатно?

Искрено се надам да ћемо наћи пар људи који су спремни да зарад виших интереса своје личне (и финансијске) интересе оставе по страни.

Једна од дискусија која је вођена на последњем састанку савеза је била и дискусија о особама које би требале да представљају српску дијаспору у Аустрији у тзв. “Скупштини дијаспоре”.

“Скупштина дијаспоре” је тело које је настало усвајањем новог закона о дијаспори, којег је скупштина Србије усвојила 2009 године. Закон који је усвојен реда ради и ради попуне норме је од самог старта осуђен на пропаст јер има озбиљне рупе у себи. Како је сам закон неозбиљан тако ни дотична “Скупштина дијаспоре” не може да се узме за озбиљно.

Ја лично не видим додирне тачке српске дијаспоре у Аустрији и српске дијаспоре у нпр. Северној Америци (осим што смо Срби). Српска дијаспора у Аустрији је задржала национални и верски идентитет (језички много мање) али је потпуно неорганизована и подељена на кланове и групице, док је српска дијаспора у Америци прилично организована и финансијски јака али је одавно већ изгубила национални и језички идентитет (верски је прилично задржала).

Поменута скупштина ће свакако бити одржана, само је питање да ли једном или можда и следеће године, јер чисто сумњам да неко из САД или Аустралије има вољу да плати скупу авионску карту да би трошио време на ништа.

Многи који се сада тркају не би ли се угурали у тај скупштински воз српске дијапоре,  убрзо ће да се покају када схвате да губе време и новац на нешто поптуно небитно тј. на тело које нема никакав обавезујући па чак ни саветодавни карактер.

Много боље би било да  српске дијаспоре широм света поведи рачуна о себи и почисте своја итекако прљава дворишта, па кад једном почистимо та дворишта и поставимо организације Срба у дијаспори на здраве ноге, онда би могли да причамо и о закону о дијаспори али и о разним скупштинама, владама и сличним телима.

Поменути закон о дијаспори је пре свега покушај актуелне владе да привуче какве-такве инвестиције српске дијаспоре у земљу и да евентуално покуша да реинтегирше српску дијаспору у друштвене структуре мајке Србије.

Проблем у свему томе је што и државне, покрајинске и градске институције разних држава,  у којима Срби данас живе, исто тако покушавају да интегришу (асимилирају?) српску заједницу у различите друштвене и социјалне токове . С једне стране имамо покушај Србије да реинтегрише Србе из дијаспоре у српско друштво а са друге стране покушај западних држава да интегришу српску заједницу у своја друштва.

На сцени је очигледан сукоб интереса из кога ће највероватније српска дијаспора да изађе кратких рукава. “Растргнута” између две стране српска дијаспора нема баш много времена да се бави собом и својим проблемима, који се тако нерешени гомилају док најзад једном не пукну, избију на површину и на тај начин разбију и последње покушаје појединаца да сачувају какво-такво јединство српског народа ван граница матичне државе Србије и матичног ентитета Р. Српске. Шта ће на крају да произађе из целе “политичке игре”, казаће нам време.

На крају овог писања и једна обавест. Наш нови сарадник на сајту нашег клуба биће потпарол Српског Народног Покрета 1389 господин Миша Вацић, који ће као аутор понекад да напише нешто за наш блог.

Више о СНП 1389 на њиховој интернет презентацији http://www.snp1389.rs/

Поздрав и здрави били.

Косово, можете ли да замислите?

Као и на крају сваке године у месецу децембру се подвлаче рефе (то је она линија у карташкој игри рауб када се све дупло додаје и одузима) и сабирају рачуни.

СКВ је у 2009. постигао много. Организовали смо “Први српски бал” и то прилично успешном, затим је следила годишња комеморација жртвама фашизма у Маутхаузену и још сијасет других ствари.

Када се све то подвуче и сабере ова година је била више него успешна.  Ако томе додамо и услове у којима СКВ ради и функционише онда је ова ...]]> 2009. година је полако на издисају и за који дан улазимо у нову 2010. годину.

Као и на крају сваке године у месецу децембру се подвлаче рефе (то је она линија у карташкој игри рауб када се све дупло додаје и одузима) и сабирају рачуни.

СКВ је у 2009. постигао много. Организовали смо “Први српски бал” и то прилично успешном, затим је следила годишња комеморација жртвама фашизма у Маутхаузену и још сијасет других ствари.

Када се све то подвуче и сабере ова година је била више него успешна.  Ако томе додамо и услове у којима СКВ ради и функционише онда је ова година била  можда чак фантастична.

Као и у свакој српској кући, где се скупи више од једног Србина ни ми нисмо могли да прођемо без свађа и подела. Хвала Богу то смо све пребродили али последице су се свакако осетиле у овој 2009. години. У 2010. нас чека сигурно још више изазова и још више напора. Решење проблема клупских просторија није ни на видику а изборно обећање (лудом радовање) актуелне власти у Линцу да ће да нам помогну по том питању је нестало са завршетком изборне кампање. СКВ је до сада опстао пре свега захваљујући надљудским напорима које су чланови УО уложили да српски клуб опстане и остане сматрајући да је преко потребан српској заједници у Линцу. Ипак, нема сумње да без јаче подршке и већег учећша читаве српске заједнице, “Видовдан” као клуб неће моћи да опстане.

У 2009. било је и доста новина, па смо тако у УО добили и доста младих људи, који имају и вољу и жељу да раде и помогну клубу. Искрено се надам да ће та воља и жеља за производ да имају само позитивне ствари. Такође и овај наш сајт је нов и стартовао је са радом у септембру 2009. године. Блог рубрика у којој ја мало пискарам је такође нова и осмишљена је као могућност приближавања рада клуба преко интернета али и изношења критика и проблема у јавност. Замисао је била да се нађе пар људи који би осим мене писали и по том питању били су “пали” некакви договори. Предавач европског права на факултету у Линцу, др. Лајденмилер требао је да пише блог рубрику на немачком језику али је доца негде испарио “па нити се јавља нити паре шаље…”.  После неколико неуспешних покушаја да нађем заједнички језик са “српским интелектуалцима”, читајући “Вечерње Новости”, решио сам за сарадњу да замолим Бошка Ћирковића познатијег као Шкабо, иначе члана наше најбоље реп групе “Београдски Синдикат”.  Бошко је пристао да с времена на време када му могућности то дозволе искуца нешто за наш сајт и ја му се зајхваљујем на томе. Иначе, Бошко пише и колумну за “Вечерње Новости” и то јако добро, прочитајте нећете се покајати. У одлазећој 2009. години коначно је са мртве тачке кренула и прича о “Заједници српских клубова у Горњој Аустрији” и ту смо одрадили неке ствари и сигурно створили добар темље за успешније пројекте у 2010. години. С друге стране, “Савез Срба у Аустрији” доживљава прави дебакл. Године лоших међуљудских односа, оговарања, поткарадња, лагања и свих осталих српских карактеристика почеле су да дају резултате. Да ли ће до коначно распада система доћи сазнаћемо на изборној скупштини 2010. године.

2009. је свакако била важна за српску дијаспору јер је у њој коначно донесен и “Закон о Србима у окружењу и дијаспори”. Иако очекиван као један велики потез који ће српску дијаспору да приближи матици као и да реши бар неке проблеме дијаспоре, закон је од старта био осуђен на пропаст. Непотпун, нејасан, некомпетентан и осмишљен само да попуни празнину у скупштини између две паузе овај закон је дефинисао јасно само две ствари:

1. да српкса дијапора и даље неће имати никакав утицај или шансу да се укључи у политичко-друштвени живот матице

2. да се актуелни режим у Београду одавно одрекао Косова и Метохије у саставу Србије

До овог закључка могло се доћи врло лако. Довољно је узети само тзв. “Савет за Србе из региона и дијаспоре”  који је проистекао као круна закона.

У овом савету седе сви од председника републике до премијера и министара. Ту су такође и представник СПЦ и представник АП Војводина (у овом случају ДС-ов сецесиониста Бојан Пајтић). Ако сте пажљиво читали горње редове врло лако сте могли да приметите да ове фале представници Срба из региона и дијаспоре (а ради се о њима) као и представни АП Косово и Метохија, иако је јасно да је много битније било да се нађе представник Срба са Космета него представник Војводине али режим нам даје јасне сигнале куда идемо и “хвала” му на томе.

Тренутна ЗЕС-СПС влада, којом руководе предсеник ДС-а (пардон републике Србије) Б.Т. (51) и министар полиције И.Д. (43) док је актуелни премијер Цветковић запослен за стално у једној ћевабџиници у близини зграде владе где вредно спрема доручак и кува кафе за министре,  се одржава некако уз помоћ политичке трговине, мита и корупције али  како ствари стоје ни тако неће дуго да се одржи.

У другој српској држави, Репбулици Српској, ситуација је много стабилија. Премијер Милорад Додик је и у 2009. години наставио да изграђује и утврђује место првог легалног рекеташа (све у законским оквирима) на подручју бивше СФРЈ. Леми гура своју причу за сада јако добро и за разлигу од његових другара из Београда итекако уме да покаже зубе високом представнику, осталим страним хохштаплерима који тренутно крузирају Балканом али и смарачима из Сарајева. Ти зуби, очигледно је, доносе му и широку популарност у народу и без обзира колико га волели или мрзели морате да му одате поштовање да зна са народом.

Одлазећу годину српски народ (бар већи део истог) упамтиће и по томе што ће коначно после скоро 20 година моћи да путује без виза као и по доношењу Статута Војводине који је аминовао лично војвођански оберкнез Ненад Чанак. Познавајући Чанка и његове ставове не сумњам да ћу имати част да гледам и сецецију Војводине у неко догледно време.

Ипак, један јако тужан догађај је обележио 2009. годину. Смрт партријарха српског господина Павла. Овај велики човек, највећи међу нама, који је увек ширио љубав,поштење и правду међу људима живео је тихо и неприметно а опет давао свом народу веру у боље сутра. Српски народ се опростио од свог патријарха на најбољи могући начин и показао да ипак има наде и за нас. Верујем да ће патријарх Павле и у рају да каже неку лепу реч за свој народ без обзира што смо све само не добри.

Као и у свим годима до сада једини који су осветлали српски образ у свету били су спортисти. Кошаркаши, фудбалери, ватерполисти, пливачи и тенисери су остварили сјајне успехе на светским и европским такмичењима.  Одбојкаши и рукометаши су били сасвим добри. На клупском нивоу, Србију је у најбољем светлу представљао КК Партизан. Дуле Вујошевић и његови млади кошаркаши својим учинком већ годинама пркосе силама логике, здравог разума и бројним душманима из актуелне власти и медија што мене као великог навијача Партизана изузетно радује.

Оно што ме као навијача Партизана не радује је актуелни терор који “демократски режим” спроводи над српским навијачима али и над свим осталим грађанима. Србија која све више постаје банана држава је нажалост спала и на то да јој капу кроје сви други само не њени грађани. Актуелни режим је очигледно одлучио да преко плаћеничких медија попут Б92, Блица и њима сличних угуши све оне идеје и појединце који нису у складу са тзв. “европским идејама”. Продукт тог гушења је да је много часних и поштених људи тренутно иза решетака. Познајем неке од тих људи, знам да им је образ чист и пред Богом и пред народом и надам се да ће да издрже тортуру и терор ударног двојца Тадић-Дачић, те да ће ипак Божић да дочекају тамо где им је и место, на слободи са својим породицама, децом и другарима.

И када све ово на крају саберемо не сумњам да ће и следећа 2010. година за српски народ, Србију, Републику Српску, српски клуб “Видовдан”, као и све нас који смо део тога да буде турбулентна, са много проблема и узалудног труда и напора да се ствари поправе. Наставићемо да гурамо “сизифов камен”.

Желим вам срећне божоћне и новогодишње празнике.

“МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!”

1. Да се избор новог председништва одложи до 06. фебруара 2010. године а до тада да преседавање савезом води в.д. председништво са преседавајућим г. Капетановићем

2. 06. фебруара 2010. године биће одржана редовна годишња скупштина на којој ће да се изабере ново председништво

3.  ”Савез Срва у Аустрији” примио је у свој оквир новог члана, српски клуб “Крагујевачки октобар” из Бургенланда.

Да се подсетимо, на дан утакмице Партизан - Тулуз, навијачи Партизана су претукли навијача Тулуза Бриса Татона које је пре неколико дана и преминуо у Београду.

Исти дан (само пар сати након смрти)  на улицама Београда су осванули плакати посвећени покојном Татону. Лично нећу да верујем да заиста постоје тако морбидне особе које су исте припремили унапред и само чекали тренутак да несрећни Француз премине.

Нападачи на ...]]> Након фарсе око одржавање тзв. “Параде поноса” која је по добром старом рецепту садашњих и пређашњих власти у Србији искориштена за скретање приче са правих проблема ових дана сведоци смо нове медијске фарсе у Србији.

Да се подсетимо, на дан утакмице Партизан - Тулуз, навијачи Партизана су претукли навијача Тулуза Бриса Татона које је пре неколико дана и преминуо у Београду.

Исти дан (само пар сати након смрти)  на улицама Београда су осванули плакати посвећени покојном Татону. Лично нећу да верујем да заиста постоје тако морбидне особе које су исте припремили унапред и само чекали тренутак да несрећни Француз премине.

Нападачи на Татона су ухваћени одмах други дан и од тада се налазе у притвору, међутим медијска хајка не јењава и у свим медијима тема број један је смрт Бриса Татона.

Хиљаде људи су након његове смрти похрлили да пале свеће и лију сузе за несрећим младићем иако већина можда не зна ни како се он зове.

У медијима је дотични представљен као француски туриста који је боравио у Београду а успут је хтео и да одгледа утакмицу свог вољеног клуба. Лично никада нећу прихватити чињеницу да неко треба да настрада због клупске боје али исто тако нећу никада прихватити чињеницу  да ми плаћени медији и корумпирана полиција кроји мишљење.

Као што сам већ написао Брис Татон је у српским медијима представљен као мирни туриста. Да ли је заиста тако? Поједине информације, које се попут Тихог и Прлета диверзантски провлаче по интернету ових дана, говоре нешто друго.

Несрећни Француз није био никакав туриста нити је дошао туристички. Дечко је био навијач Тулуза,био је у Београду са навијачком групом Индианс Тулуз у обиљежјима групе.
Чак шта више, појавиле су се неке информације да је дотични одраније познат француској полицији и у регистру исте се води као припадник хулиганских групација и једне екстремно десничарске групације. На свом фејсбук профилу он себе такође карактерише као хулигана.

Наравно ово није никакво оправдање за  његову смрт (нити сме да буде оправдања) али ако су те информације тачне онда се Србија налази у парадоксалној ситуацији да борбу против насиља и “хулигана” води на тај начин што просипа крокодилске сузе за човеком који долази из истог миљеа. Односно док се тражи линч “српских хулигана” један “француски хулиган”  се оплакује и чак шта више  могуће је да ће да добије улицу у Београду. Као и све у Србији и ово нас не изненађује.

Мени лично, као човеку који се креће у тзв. “навијачким водама”, је искрено жао због смрти Бриса Татона али како ми је жао?  Жао ми је као и за сваког оног са киме немате никакав додир ни контакт. Моје реакција када сам чуо шта се десило је биле .”Штета, јебига”. То је реакција коју имате када нпр. читате новине па дођете до црне хронике а тамо пише извесни младић Н.Н. (22) настрадао у саобраћајној несрећи. Онда вама прође кроз главу то “штета, јебига”. Након тога само окренете лист и настављате читање.

Има више искрености и осећања у те две речи него у 95% попаљених свећа и проливених крокодилских суза по Београду ових дана. Шта би се десило да је нпр. неки Србин убијен у Паризу?  Евентуално би добио неки редак у “Црној хроници” а од амбасаде француске можда некакав телеграм саучешћа и то би било све.
Али код нас се о томе бруји већ данима и данима и данима…

Изгледа да је једина нормална особа у целој причи управо један Франзуц.

Господин  Терал, амбасадор Гранцуске у Београду је у својој изјави за медије нагласио једну чињеницу а то је да се оавакав случај могао десити било кад и било где. Насупрот томе наши медији и наши политичари упорно се труде да докажу да су овакви случајеви везани искључиво за поднебље Србије  и да се мора учинити све да се исти спрече јер како кажу оваква дешавања шкоде имиџу Србије у свету.

Не треба говорити да у свету овај случај није имао никакав одјек јер је свет заузет својим проблемима а и од силних мртвих по Ираку, Афганистану и осталим територијама којима су Американци донели слободу мртви по Србији не могу да дођу у јавност.

Приземност, малоумност и поквареност српске политичке врхушке која је овај догађај искористила да украде који минут у медијима па смо ових дана у медијима видели и оне које на телевизији видимо само у предизборној кампањи и то у плаћеном термину.

Толико ми се гади сва ова фарса која је покренута од стране режима преко медија. Како те људе није срамота да смрт једног човека овако политизују за своје личне интересе?
Иде се чак толико далеко да се за покојног Татона тражи улица (а неки и споменик)…
Па у Београду једна српска величина попут ђенерала Михаиловића нема улицу а да не причамо о Милици Ракић, о жртвама Бљеска и Олује, о жртвама НАТО терора, итд.
У Београду има споменик настрадалој деци у НАТО бомбардовању али се у међувремену скоро па тотално порушио. Нисам приметио да се неко брине због тога. Ваљда нема потребе јер то су “наша” деца, колатерална штета… Ваљда не треба да постоје сећања на оно што су нам наши “вековни пријатељи” урадили  последњих неколико деценија јер је то  како нам они кажу било у нашем интересу.

Могли би да питамо родитеље мале Милице да ли и они тако мисле, као и родитеље и децу свих оних којима су наши “вековни пријатељи” (а међу њима и Француска) својим “Милосрдним анђелом” заувек уништили живот. Безобразлук и непоштовање које поједини  политичари у Србији исказују према сопственом народу и грађанима који су их бирали је јединствена појава.
Зар је живот једног Француза важнији од свих живота Срба и грађана Србије? Изгледа да јесте, бар тако нам каже “медијски јавни сервис европске Србије”.

Након  ”одлагања” параде која је требала да буде орджана у Београду покренута је процедура да се забране тзв. “екстремне десничарске организације и групације”.

Прве жртве те забране ће бити “Образ” и организација “1389″ јер  како каже републички тужилац делују противуставно. Док за забрану покрета “Образ” можда и могу да се нађу некакви аргументи за забрану организације “1389″ не постоје никакви јер ни један припадник исте није осуђен ни за једно кривично дело а о противуставном деловању нема ни говора.

У склопу свих тих забрана нашле су се и навијачке групе (поговото након случаја са Татоном).

Полиција , судство и власт кажу да је забрана навијачких  група неминовност јер исте представљају параван за криминална удружења и зато мора да им се стане на пут.

Познато је да навијачке трибине уствари представљају социолошка друштва у малом и да као такве имају у себи све елементе друштва (раднике, студенте, ђаке, професоре, криминалце, војнике, докторе, наркомане, правнике, итд.).

Оно што мени не да мира је како је могуће забранити неку групу на основу деловања појединца?

Ако се водимо том логиком Врховни суд Србије ће морати да забрани и  српску полицију, министраства и владу у којима се налази много већи број криминалаца него на навијачким трибинама.

Ми читамо ових дана у новинама како полиција трага за извесним навијачем Партизана (наводним организатором напада на навијаче Тулуза), који је познат полицији као вођа криминалног клана који је умешан у више пуцњава у Београду. Ако је то све полицији познато и ако је све то тачно, зашто он до сада није ухапшен?
Ко ће да да одговоре на то питање?

Навијачи, који су као предводници народа 5. октобра 2000. године срушили Милошевићев режим и на власт довели ове који данас хоће да их забрањују су већ поодавно државни непријатељ број један.

До фамозног 5. октобра грађани Србије су имали веру да ће доћи боље време само да прођу “њихови дани”. Прошло је већ 9 година од пада тандема Милошевић-Марковић а ситуација је постала само гора а народ је никада очајнији јер више не постоји ни нада ни вера у боље сутра.

“Демократе” које су дошле након  ”петооктобарске револуције”  показале су да су у сваком погледу надмашили своје претходнике када су у питању малверзације,лажи и преваре.

Осим што су васкрсле већ сахрањени СПС период владавине “ДОСманлија” (како је Шешељ имао обичај да каже) су обележиле пљачке кроз приватизацију, убиства, подвале, нестајање новца, афере у којима су главне улоге играли садашњи и бивши министри, итд.

“Демократе” се у својој владавини користе принципом магарца и шаргарепе. Магарац је у овом случају српски народ и остали грађани Србији а шаргарепа се мења према потреби. Тренутно је то бела шенген листа а шта ће бити следеће године видећемо (пустимо да нас изненаде). Ипак пошто власт зна да је српски магарац јако луд и инатан они су се побринули да осим шаргарепе магарцу стане повез преко очију у чепове у уши па српски магарц тумара по мрачном тунелу, јурећи шаргарепу, слеп и глув. Нажалост , магарац још увек може да њаче и сада је пред режимом задатак да магарцу завеже и језик. Тај магарац који њаче су управо навијачке групе које су последљи бедем отпора режиму у земљи. Све странке које су евентуално могле да му се супротставе разбијене, медији који су писали против режима су стављени под контролу најновијим законом о информасању и последња препрека ка њиховом циљу су такозване “екстремне десничарске групације” (у које се рачунају и навијачке групе).  Очигледно  да “демократски режим” свестан начина на који је дошао до власти зна да на исти начин може да буде скинут па се јако труди да превентивним мерама сачува своје фотеље и моћ. Кажу “демократе” закључаће север и југ. Ко ће онда да иде на стадион?
На последњој утакмици Партизана против БСК-а било је присутно на стадиону (капацитет 32.000) нешто мало преко 3.500 гледалаца.
Од тога на јужној трибини стадиона било је преко 1.500 навијача Партизана.
Остали су били на западу и југу. Ако се затвори југ бићемо у ситуацији да нам ионако слаба посета у лиги буде још слабија. Ја сам лично увек ишао на Југ (па и онда када сам имао карте за друге трибине) и ићи ћу увек на Југ. Трибине запад и исток ме не занимају и ако се деси да се затвори Југ мене на стадиону више бити неће. Док у новинама читамо наслове: “Удавио мајку, отац побегао”, “Скочила са другог спрата болнице”, “Затварају се кухиње Црвеног Крста на Косову”, “Одсекао себи прсту у судници”, ” Избоден младић” и остале наслове сличне тематике и  док се чињенично стање да Република Србија нема државни монопол на целој својој територији (овде сада не рачунам КиМ које има посебан статус) крије,  док се према проценама стручњака у селу Велики Трновац (општина Бујановац) налази највећа фабрика наркотика на подручју Европе, док се у Војводини подиже споменик хрватским војницима из последњег рата и док радници по Србији себи секу прсте јер више немају шта да једу нама власт преко својих медија поручује да то све није битно и да су једини проблем земље Србије и њеног “европског пута” навијачке групе које су уствари шака наркомана и дилера дрогом (ја до сада нисам знао да сам дилер наркотика али хвала власти и медијима што су ми јавили).

Ова хајка која се сада води и која је потпуно оцрнила навијачки покрет у Србији и тежи да га потпуно  угаси је уствари корак режима да убије сваки глас побуне и могући бунт против неправде и терора који се спроводи над српским народом и грађанима Србије.

Што се тиче наводних починилаца убиства над Брисом Татоном, ја се први слажем, уколико су криви да им се дају максималне казне. Не 40 година, већ 440 година!
Међутим, треба дати тим људима и шансу да се бране а не одмах полицијско-медијски линч како су криви  и не постоји ни једна друга верзија догађаја осим њихове кривице.
Постоје две верзије овог догађаја (по изјавама очевидаца). Прва, по којој су починиоци бацили Татона преко ограде (и по тој верзији могу да одговарају за кривично дело тешког убиства) и друга (по изјавама неких присутних очевидаца) по којој је покојни Татон покушао да бежи и онда сам скочио преко ограде (вероватно не знајући да је доле пар метара дубина). Уколико је ова друга верзија тачна о убиству не може бити никаквог говора и цео случај поприма једну нову димензију.
Међутим, републички јавни тужилац изјављује за медије како ће починиоцима бити суђене за кривично дело тешког убиства. Да ли је господин републички тужилац уствари видовита Бранка Симић па већ зна шта се уствари десило иако службена истрага још није завршена?
Министарка правде (то је она госпођа која је изразила саучешће породици тако што је исто прочитала са папира) Снежана Маловић тражи суђење по хитном поступку. Коме се то и зашто се некоме жури када се наведени починиоци већ одавно налазе у притвору? Очигледно да не постоји ни промил шансе да наводни починиоци имају праведно и коректно суђење. Демократија…  Поставља се питање зашто се данима бруји о овом догађају а ја се питам шта се то власт у Србији уствари спрема па се то покушава на један скривен и подмукао начин потурити јавности.

Нећу се изненадити ако у неко скорије време на “јавном медијском сервису европске Србије” дође до изненадног прекида програма због специјалне вести о хапшењу једног хашког оптуженика. Онако изненадно…

До следећег писања, поздрав. Будите добри, прави и само здрави у глави против лошег система.

Све је протекло у сјајном амбијанету и атмосфери и организатори заслужују највише похвале.

На фудбалском турниру учествовало је 12 екипа. Као најбољи показала се екипа Јошо1 која је у финалу победила екипа СК “Видовдан” 2:0. Треће место заузела је екипа Кафе “Тито”.

И кошаркашки турнир је протекао у финој и пријатељској атмосфери и надамо се да је ово почетак одржавања турнира у баскету као  једне нове традиције.

Нажалост због мале заинтересованости турнир у одбојци на песку је отказан али су заинтересовани ипак одиграли утакмицу за ...]]> Први меморијални турнир “Малиша Илић” је са успехом одржан 19. октобра 2009. године у организацији српског клуба “Видовдан”.

Све је протекло у сјајном амбијанету и атмосфери и организатори заслужују највише похвале.

На фудбалском турниру учествовало је 12 екипа. Као најбољи показала се екипа Јошо1 која је у финалу победила екипа СК “Видовдан” 2:0. Треће место заузела је екипа Кафе “Тито”.

И кошаркашки турнир је протекао у финој и пријатељској атмосфери и надамо се да је ово почетак одржавања турнира у баскету као  једне нове традиције.

Нажалост због мале заинтересованости турнир у одбојци на песку је отказан али су заинтересовани ипак одиграли утакмицу за прво место тако да су и ту тој категорији подељене награде.

Након турнира, подела награда и вечера за учеснике је одржана у просторијама нашег клуба.

Такође наши гости то вече били су господин Клаус Лугер, градски саветник за урбанизам, као и професор Лајденмилер са универзитета Линц, те госпођа Мартинчевић испред Социјалистичке партије Линц.

Још једном захваљујемо свима који су узели учешће а посебно српском клубу “Ресавац” из Бургенланда и КУД “Синђелић” из Салцбурга.

Слике можете да погледате у нашој галерији.